Кодирање података је додељивање броја некој категорији одговора и њено доследно примењивање. То је процес придодавања бројева вредностима или нивоима сваке варијабле. Препоруке за кодирање података су следеће:

  • сви подаци би требало да буду изражени бројем,
  • у једној колони матрице података се налазе подаци једне варијабле за све испитанике,
  • у ћелије колоне матрице података се уноси по једна вредност или број,
  • кодирање варијабле треба да обезбеди максимум информација,
  • предвидети начин кодирања изостављених одговора,
  • употребљавати веће бројеве за „веће слагање“, „позитивније ставове“, „ јаче“ код ординалних варијабли и
  • једном одређен начин кодирања треба примењивати доследно.

Уобичајно је да се вредности варијабле у матрицу података уносе у виду броја. Варијабле на интервалном и рацио нивоу мерења природно се изражавају бројем. На пример године живота, телесна тежина, интелигенција, висина и др. У матрицу података се уносе вредности варијабле без јединица мерења.

У теорији мерења не постоји разлог који би објаснио уношење номиналних или ординалних варијабли у матрицу података у виду броја. За то постоје практични разлози, као што су:

  • унос и провера тачности уноса је лакша са бројевима него са словима,
  • лакша је трансформација нумеричких података и
  • бројеви заузимају мању меморију на рачунару.

Приликом кодирања номиналне варијабле најчешће се користе следећа два начина:

  • Свакој категорији доделимо неки број и онда сваком испитанику који припада одређеној категорији доделимо број те категорије и
  • Номиналну варијаблу представимо преко онолико бинарних варијабли колико она има категорија - свакој категорији одговара једна бинарна варијабла, а свака од тих бинарних варијабли садржи податак о томе да ли испитаник припада тој категорији или не.

Пример за први начин кодирања номиналних варијабли је варијабла пол. Ова варијабла се може кодирати бројевима 1 и 2, при чему се доследно јединица додељује једном полу, а 2 другом полу. Такође, варијабла пол се може кодирати са 1 за испитанике мушког пола и 0 за испитанике женског пола, при чему би нула у овом случају значила „није мушког пола“. Овакво кодирана варијабла се назива дами варијабла (eng. dummy coding).

Када су у питању номиналне варијабле, битно је обухватити све могуће одговоре на питање. Код питања код којих се не може унапред предвидети распон свих могућих одговора, свеобухватност одговора се уобичајно решава на три начина:

  • Први начин је да се прво у пилот истраживању провери репертоар одговора;
  • Други начин је да се поред понуђених одговора понуди и алтернатива заокруживања одговора „не знам“ или „остало“;
  • Трећа могућност је да се постави питање отвореног типа, а да се одговори накнадно класификују анализом садржаја или да се направи комбинација понуђених одговора и испитанику дозволи да упише свој одговор „друго нешто____“, уколико се не слаже са понуђеним.

Битно питање номиналних варијабли је и класификација. Добра класификација је она која обезбеђује да сваки ентитет спада у неку категорију (свеобухватност), да један ентитет спада у једну и само једну категорију (непреклапање категорија) и да се може јасно одредити у коју категорију ентитет спада (јасан критеријум).

Пример за други начин кодирања номиналних варијабле би било питање вишеструког избора где испитаник има могућност заокруживања више од једног одговора. У овом случају сваки понуђени одговор у матрици података заузима једну колону и кодира се бинарно: 1 – „заокружио је“ и 0 – „није заокружио“. Слично је и са сложенијим питањима. На пример, ако поставимо питање испитанику колико често гледа одређене ТВ станице, при чему за сваку ТВ станицу може да одреди учесталост гледања, у матрици података се свака ТВ станица уноси као посебна варијабла.

У матрици података сви подаци за једног испитаника се налазе у једном реду, а сви подаци једне варијабле у истој колони. У једну ћелију матрице података се уноси само један број. Ако је у истраживању више пута мерено једно својство, као што је случај у експерименталним нацртима, онда се подаци уносе у онолико колона колико је пута вршено мерење.

Начин кодирања података би требало да обезбеди максимум информација. Подаци на вишем нивоу мерења имају вишу информативну вредност. Пожељно је постављати питања на начин који омогућуава добијање података на највишем могућем нивоу мерења, јер на тај начин добијамо и највише информација. При томе треба водити рачуна да се испитаници приликом одговарања на питање не осећају непријатно или да не могу знати одговор на питање, јер се онда повећава могућност изостављања одговора или давање неразумљивог одговора. Уколико се укаже потреба за категорисање интервалних/рацио варијабли или спајање категорија код номиналних варијабли за неку статистичку анализу, то се може урадити приликом обраде података, а не приликом кодирања.

Кодирање свих могућих одговора на одређено питање код номиналних варијабли обично започиње са јединицом, док 0 или 99 најчешће означавају изостављени одговор испитаника. Може се направити и разлика између неадекватног, бесмисленог одговра (кодираног на пример са бројем 98) и изостављеног одговора (кодираног на пример са бројем 99). Није неубичајно да се за недостајући податак остави празно поље у матрици података.

Код уређених варијабли уобичајно је да се највећим бројем кодира одговор који представља сагласност, добру или позитивну опцију одговора. Овакав начин кодирања смањује могућност забуне приликом тумачења резултата, јер висока вредност резултата има позитивно значење. Није погрешан ни обрнути начин кодирања, уколико се он доследно примењује. Посебну пажњу треба обратити на ставке које су формулисане у одричном облику, јер сагласност са негацијом је негација. Пример за уређене варијабле су ставке Ликертове скале.

На пример, постављамо питање: „Колико језика испитаник зна да говори?“. Ако желимо да знамо које то све језике испитаник зна да говори, онда ће се сваки понуђени одговор кодирати као бинарна варијабла. Ако желимо да знамо само број језика које испитаник говори, онда ће се та варијабла кодирати као број заокружених одговора.

У сваком појединачном истраживању се доносе одлуке на који начин ће се кодирати подаци. То се посебно односи на податке који су на номиналном или ординалном нивоу мерења. Начин кодирања података се уноси у документ који се зове кодекс шифара. Помоћу кодекса шифара се обезбеђује доследност у уносу података и сличан начин решавања истих или сличних проблема приликом кодирања за све испитанике.